Вашингтон, 7. новембар 2008. – Историја показује да се у време криза земље затварају у себе, понекад уз негативне последице. Изештај о светском развоју за 2009. годину под називом : Преобликовање економске географије, управо објављен у Вашингтону, наводи да је политика која решава питања географске концентрације и економске интеграција унутар, неке земље и међу државама, успешна у смислу обезбеђивања дугорочног привредног раста. “Географски најугроженије становништво добро зна да бољи живот не долази у све крајеве светау исто време,” каже Индермит Гил, директор Извештаја о светском развоју (ИСР) и главни економиста Светске банке за Европу и централну Азију. “Тржишта више воле нека места него друга. Борба против такве концентрације бизниса има огроман значај за искорење сиромаштва. Владе треба да омогуће концентрацију производње на неком место. Али морају и да уведу мере које ће обезбедити да се основне потребе – школе, улице,санитарне потребе и обезбеђење сигурности –обезбеде за све.“ “Напредни и назадни делови света могу се економски приближити омогућавањем деловања снага тржишта које воде концентрацији производње, миграцији људи и специјализацији, као што смо искусили у северној америци, западној Европи и источној Азији, где је трговина унутар једне индустрије подстакла развој,” каже Јустин Лин, главни економиста Светске банке и њен потпредседник за економски развој. “Мера у којој тржишта и владе заједно подстичу такву политику одредиће богатство грађана, региона и нација.” Нови Извештај о светском развоју оспорава предпоставку да економске активности треба да буду географски распрострањене како би се помогло најсиромашнијим и најугроженијим становницима света. Такви покушаји чак могу да успоравају развој и да мало тога учине да се смањи сиромаштво. Како би обезбедиле брз развој, од којих велики број људи има користи, владе треба да промовишу економску интеграцију која, у суштини, значи покретљивост људи, роба и идеја. “Кроз историју, покретљивост је помагала људима да побегну од географског сиромаштва и лоше пураве,” каже Gil. “Извештај то види као битан део процеса економске интеграције, јер покретно становништво и робе чине камен темељац свеобухватне и држиве глобализације.” Интеграција треба да буде главни концепт у дискусијама о лоцирању производње, људи и о сиромађтву – посебно у дебатама о урбанизацији, регионалном развоју и глобализацији. Уместо тога у садашњим расправама о те три теме пренаглашена улога даје се интервенцијама у појединим местима. “У свету у коме је економска концентрација чињеница, владе треба да унапреде земљишну политику, да обезбеде основне услуге за све и да ефикасно улажу у инфраструктуру“ каже Катрин Сера, потпредседник за одрживи развој. „Као што извештај показује, подстицај привлачења инвеститора у неразвијене регионе треба умерено користити..” Извештај потврђује потребу размтрања питања интеграције као што су заједничке институције, инфраструктуру повезивања и циљане интервенције. Под заједничким институцијама извештај подразумева прописе који се односе на земљу, радну снагу и трговину, као и услуге као што су образовање и здравство финансиране кроз порезе. Инфраструктура се односи на путеве, пруге, луке, аердроме и системе комуникација. Циљане интервенције подразумевају уклањање картонска насења, посебне пореске погодности за фирме и трговинске преференције за сиромашне земље. Географија је важна, каже извештај, код оцене шта је потребно, шта је неопходно и шта неће успети. Финим подешавањем комбинације ових политика земље у развоју могу преобликовати привредну географију, баш као што су учиниле развијене земље у прошлости. Ако то ваљано учине, закључује се у извештају, развој ће им и даље бити неравномеран али ће бити свеобухватнији. КЉУЧНЕ ЧИЊЕНИЦЕ: • Економске активности концентришу се кад место напредује. Пола светске производње смештено је на мање од пет одсто територије, мање него што је Алжир. Токио, највећи град на свету, има 35 милиона становника – четвртину јапанског становништва – али се заузима тек четири одсто територије те земље. Каиро производи више од половине египатског друштвеног производа, користећи тек 0,5 одсто његове територије. Три бразилске државе на југу заузимају 15 одсто његове територије, где је више од половине производње. Северна Америка, ЕУ и Јапан – са мање од милијарду становника – дају више од две трећине светске производње.
• Животни стандарди се приближавају са развојем. Рурално сиромаштвоo је скоро свуда веће него градско. У Бразилу, Кини, и Индији у неразвијеним регионима сиромаштво је више него два пута веће него у развијеним деловима. Земље у којима живи милијарда најсиромашнијих – углавном саб-сахарска Африка и јужна и централна Азија – имају 12 одсто светског становништва а дају мање од један одсто светског друштвеног производа. Но локација је све манје важна за животни стандард како се нације развијају. Процене на основу више од 100 истраживања животног стандарда показују да домаћинства у најнапреднијим регионима земаља у развоју, као што су Гана и Индонезија, скоро 75 одсто више троше него она у неразвијеним деловима. У богатим земљама та разлика је мање од 25 одсто.
• Раст тражи географску трансформацију. Већа густина становништва у градовима, мање раздаљине због миграције и мањи трошкови превоза, као и мање поделе због отворенијих граница – све су то претпоставке бржег и обухватније развоја. И мада су градови много већи но што су били, урбанизација земаља у развоју није спектакуларна. Приобални региони су, у међувремену, пропсерирали у односу на мање приступачне делове земље док је глобални извоз у односу на светски друштвени производ порастао са шест на 26 одсто у двадесетом веку. Од 1900. године број међународних граница пораста је са 100 на 600. Али оно што је важно за привредни развој је отвореност тих граница, што зависи од рестрикција у промету роба, капитала, људи и идеја. Границе међу земљама западне Европе данас су за четвртину отвореније него оне међу земљама западне Африке.
• Напредак захтева мобилност људи и роба. Кореја је између 1950. и 1990. године прешла са 80 одсто сеоског на 80 одсто градског становништва, док јој је доходак пораста са оног данас равног Бенину на већи од португалског. У САД, највећој привреди света, становништво је једно од најпокретљивијих, јер око 35 милиона људи годишње мења место становања. У Кини више од 150 милиона њуди доселило се у прибална подручја током 1990-тих. Мањи трошкови превоза подстичу специјализацију и трговину међу земљама сличног степена развоја. Међу-индустријска трговина – размена сличних роба и услуга – чини половину глобалне трговине данас, док је 1960-тих чинила четвртину. С обзиром да је та трговина осетљива на трошкове транспорта, источна Азија, северна Америка и западна Европа највише учествују у њој.
|
RSS