„Историја се можда не понавља, само се понекад римује” давно је мудро упозорио Марк Твејн. Или како је то Карл Маркс говорио „историја се понавља као фарса“. Ове дубокоумне речи ваљало би да преовладавају у свести људи у моменту кад  Србија одлучује о ребалансу буџета за ову и о буџету за 2009. годину.

Посебно бих желео да се усредсредим на једно од најосетљивијих питања које регулише буџет – фонд плата. Дозволите ми да одмах цитирам једно од основних економских правила: повећање плата треба да буде зарађено. Другачије речено, плате треба да расту само ако расте и продуктивност. Ако се томе опирете онда краткорочна добит прелази у дугорочну главобољу. Деведесетих година прошлог века Србија је искусила колико су привидни плодови такве политике. Грађани Србије платили су тада цену трошења изнад онога што је привредна активност омогућавала. Моја земља, Зимбабве, сада плаћа исту цену коју је Србија платила тих несрећних дана. Не желим да кажем да је Србија данас близу тих потреса из прошлости већ само желим да упозорим да сами себи не обећавамо нереалне ствари, што би нас водило ка илузијама које не можемо да испунимо.

Недавна висока инфлација – са могућим негативним последицама по конкурентност земље, обесхрабривање нових инвеститора да развијају нове послове и отварају нова радна места – треба да нас наведе да застанемо и размислимо.

Јавни/државни сектор је склон да живи ван својих могућности. Тај рачун плаћају порески обвезници и, што је још важније, - а имајући у виду да се сви боре за исте раднике – плате у јавном/државном сектору представљају репер за целу привреду, укључујући и приватни сектор. Ко не би радије био запослен на добро плаћеном државном послу него да диринчи код неког приватника? Ако су плате у јавном/државном сектору превисоке у односу на привредне могућности, оне врше притисак навише на примања у приватном сектору поткопавајући продуктивност те привреде. Једна од индикација да ова привреда превише троши у односу на оно што зарађује је стално растући дефицит текућег платног биланса.

Можда још убедљивије звучи проста чињеница да ако већи део јавних прихода „поједу“ плате мање ће бити пара за улагања у инфраструктуру (путеве, железницу, болнице, школе...) То су јавна улагања која су тако важна у обезбеђењу да здрави становници Србије имају знања и вештине потребне да се такмиче у овој све нестабилнијој глобалној привреди, и која треба да доведу то саобраћајног система који ће подржати интеграцију Србије са Европом.

Па каква је ситуација у Србији? Плате у јавном/државном сектору чине 10 одсто друштвеног производа (ГДП) земље, док у узорку европских и централно азијских држава оне у просеку износе 6,3 одсто. Само су у Хрватској веће него у Србији, јер чине 11,1 одсто друштвеног производа. Нешто мало даље у Чилеу, Ирској, Кореји, Шпанији и Тајланду – познатим по конкурентности на светском тржишту – фонд плата у јавном/државном сектору задржава се на неких шест одсто ГДП. Чак су и неки суседи Србије показали да је стање могуће променити. Румунија је 1992. године трошила 7,1 одсто ГДП на плате државне администрације али је то смањила на 4,9 одсто до 2004. године. Словачка, коју би Србија највише волела да следи на путу ка Европи, троши око 5,9 ГДП на плате. Ма знам ја да многи не воле поређења али погледајте на графикону поређење просечне плате у Србији са платама у разним европским земљама. И он нам прича исту причу! 

Можда није баш фер да се сконцентришемо на плате државне администрације јер ми се чини да праве кривце за напумпавање плата треба да тражити у монополским државним или општинским јавним предузећима. Ево примера. Просечна месечна плата у београдском предузећу које управља делом града намењен забави и рекреацији је 80.000 динара. У једном другом, великом српском граду просечна плата у комуналним предузећима је 57.000 динара. У граског чистоћи тог места просечна плата је 65.000 динара. То је скоро један и по пут више него просечна плата у Мађарској, која је у истом периоду, износила око 40.000 динара. Нема сумње да постоји велики подстицај за људе у Србији да се запосле у јавном/државном сектору. Док су просечне плате у приватном сектору у периоду јануар – мај 2008. године биле 27.000 динара у предузећима која су у државном власништву оне су у просеку биле 50.000 динара, у општинским јавним предузећима 33.500 динара а у државној администрацији 40.000 динара.

Није то ништа ново. Као и увек у Србији се зна шта су проблеми и она је пуна талентованих стручњака који се могу мобилисати како би се ти проблеми решили. Прочитајте само шта је записано у владином Меморандуму о буџету, из маја ове године: „раст плата у јавном сектору, укључујући и републичка и општинска комунална предузећа, биће под контролом и у складу са продуктивношћу рада и условима на тржишту рада. Не прихватљиво је (ја сам то подвукао) да запослени у монополским предузећима имају знатно веће плате од оних које се дају за сличне положаје на тржишту рада и да те плате расту брже од просека.“

Оно што је сад потребно је да се те речи спроведу у дело. Доношење нацрта новог буџета ће тестирати вољу да се то заиста и уради. Људима који воде економску политику потребна је политичка и подршка грађана. Па хајде да осигурамо да се трошење римује са оним што је зарађено.

Сајмон Греј, шеф канцеларије Светске банке у Србији