“Мислио сам да бих, ако постоји реинкарнација, волео да се на овај свет вратим као председник Америке, или као папа, или као најбољи бејзбол играч на свету. Али сад бих волео да се вратим као берза. Онда можете свакога да престравите“. Тако је својевремено говорио Џејмс Карвил, сликовити бивши саветник Била Клинтона. Да је само знао како ће његове речи бити пророчанске неке две деценије касније!

Недавни догађаји на финансијским тржиштима широм света су прилично застрашујући. У таквим ситуацијама хладне главе, јасна визија и чврста акција неопходни су да би се прошло кроз вихор.

Али, за име бога, како смо доспели у ову збрку? Много људи у Србији ми је поставило то питање. Но, све то ме још једном уверило да човек у животу треба да буде опрезан у односу на сваки фанатизам и догматизам, без обзира да ли је реч о нерегулисаном капитализму, или командном и контролисаном комунизму.

Дозволите ми да, укратко, покушам да објасним зашто се све десило. У суштини, у Сједињеним државама Америке било је пуно јефтиног новца. Кредити су се лако добијали, по веома ниским каматним стопама. Како су цене некретнина расле пуно новца се вртело у хипотекарним кредитима. Цене кућа су опет расле, још више кредита је одобравано. Позајмице су даване чак и домађинствима чији месечни приход није био довољан да их уредно враћају. Али, пошто су цене кућа и станова ишле навише и како су те куће и станови били залога за кредите, банкари су мислили да нема шансе да изгубе позајмљени новац. Финансијери су видели да све иде супер и хтели су да дају све више и више кредита. Проблем је настајао што су стандарди и правила разборитог кредитирања лимитирали могућност банака да овакве кредите дају у великим количинама. И тако је настала гомила „финансијских иновација“ које су биле смишљене како би се избегле обавезе прописане здравим разумом.

Хипотекарни кредити дати људима са малим примањима – који су имали високе камате – препаковани су у компликоване финансијске производе, који су се продавали разним финансијским институцијама широм света. Многи од тих који су купили те производе (зато што су доносили високе камате) нису били контролисани (чак ни од, како се испоставило, својих сопствених акционара). Власти зато нису имале представу колики износи високо розичних дугова се нагомилалавала. Већина инвеститора није чак користила сопствена средства да купује те кредитне пакете: пошто су то биле познате фирме са добрим рејтингом могле су да добију јефтине кредите да би купили папире који су доносили високе камате.  Посао се сматрао прилично сигурним, наравно, под условом да цене некретнина и даље лете у небо. Е, а онда је балон пукао и цене некретнина су отишле наниже. Многа од оних домаћинстава са ниским приходима нису могла да наставе отплату кредита. И тако, чим је дошло до кашњења у отплати горе поменути финансијски производи су постали безвредни. То је оно што зову америчком кризом са хипотекарним кредитима другог реда, односно “sub-prime crisis ”. Тако је дошло до пропасти неких познатих банака. Чак је и једна држава – Исланд – банкротирала. Сви ови догађаји, са своје стране, покренули су друге проблеме. Губици које су банке правиле смањиле су њихову ликвидност и више нису биле вољне да преузимају никакве ризике. Професионалци то зову „кредитни слом“ или “credit crunch”. Губитак поверења навео је финансијске институције да буду превише опрезне приликом кредитирања било кога јер више нико није био сигуран ко ће а ко неће вратити кредите.

Владе широм света интервенисале су милијардама долара у напору да предупреде потпуни слом глобалног финансијског система. Постоје назнаке да су финансијска тржишта избегла најгори могући сценарио, али, као што је и могло да се очекује, проблем се сада пребацио на оно што зовемо „реални сектор“. Мање кредита и уздрмано поверење потрошача значи да долази успоравања привредне активности, што, ако се дозволи да иде без контроле, води суровој рецесији. Одраз тог успоравања привредне активности је и цена нафте која је више него преполовљена у односу на ону која је била овог лета. И цене хране су пале. Следиле су их цене жељеза, бакра и многих других роба. Цене акција неких од најчувенијих компанија тону. Док је пад цена разних роба добра вест за инфлацију то је лоша вест за економски раст. Показује нам да тржишта нису оптимистична кад процењују будућност. Инвеститори су опрезни, банке су опрезне, потрошачи су опрезни, тржишта се смањују, капитал постаје ретка и скупа роба...а привредни раст улази до спирални пад. Јасно је, такође, да нема региона нити земље која не осећа последице међународне финансијске кризе. Једини одговор на то је да велики мотори глобалног привредног раста учине све што је у њиховој моћи да поново покрену своје привреде. Америка, Европа и Јапан боре се из петних жила да то учине, а, што је можда још важније, Кина им се одлучно придружила протекле недеље.

А шта све то значи за Србију? Разумљиво је да је део људи нервозан с обзиром на све што се десило деведесетих година прошлог века. Мешутим, српски финансијски систем је на почетку ове глобалне кризе у много, много бољем стању него што је био у време оне специфично српске кризе почетком деведесетих. Захваљујући здраворазумеској политици Народне банке Србије, овдашњи банкарски сектор је добро капитализован а земља има јаке резерве које треба да је проведу кроз олују. Крајем септембра краткорочни дуг чинио је 14 одсто званичних резерви. На жалост, то не значи да неће бити негативних последица по Србију.

Глобално успоравање ће Србију индиректно погодити. Домаћа тражња је висока и производи дефицит спољно трговинског рачуна од око 18 одсто друштвеног производа. У прошлости је он углавном био финансиран задужењем у иностранству и уласком страних инвестиција. Како кредита буде мање задужење у иностранству постаће скупље. Страни инвеститори биће изузетно пробирљиви и крајње несклони ризику. Шта више, српски извоз, нарочито роба, наићи ће на оштрије услове на суженим међународним тржиштима.

Слика није сасвим мрачна. Србија са својом будућношћу у Европској унији и својим пријатељима на истоку има сјајну привредну локацију. Ако настави да расте по стопи од три – четири одсто, и ако тај раст дође претежно из инвестирања у конкурентне активности (укључујући и инфраструктуру) а не из високе домаће тражње – онда привреда из глобалне кризе може да изађе јача и чвршћа, са тотално смањеним дефицитом спољно трговинског рачуна!!! Неће бити лако. Ваља направити тешку одлуку одржавања буџетског дефицита на испод два одсто друштвеног производа. Ипак, не треба се плашити, то се може урадити!

Сајмон Греј, шеф канцеларије Светске банке у Србији